Павловићево читање народне и старе српске поезије

У раду се аналитичким методом указује на домете и импликације Павловићевог проучавања српске усмене и средњовековне књижевности. Притом, текст настоји да овај сегмент његове есејистике представи и у контексту ширег Павловићевог есејистичког, али и песничког опуса, истичући њихово плодно и разноврсно кореспондирање. Његови есеји у функцији су смисаоног и вредносног осветљавања наших најстаријих књижевних слојева, чиме се до краја уобличава представа о књижевно-историјском распону српске поезије и искуство јединственог духовног континуитета. Павловићеви Огледи о народној и старој српској поезији представљају пример како ширина интересовања, импресиван интелект, ерудитна компетенција, отворен и откривалачки дух, али и незаобилазан уметнички сензибилитет и неретко поетска експресија, постају замајац нових читања и тумачења, сасвим сигурно драгоцених за будуће генерације читалаца и изучавалаца.

Using the analytical method, the paper points to the extents and implications of Pavlović’s research of Serbian verbal folk and medieval literature. Along with this, the paper tries to present this segment of his essayistic work in the context of the wider Pavlović’s essayistic and poetic opus as well, emphasizing their prolific and versatile corresponding. His essays are in a function of thoughtful and evaluating reflections of our oldest literature strata, which eventually shapes up the image about literature and historical span of Serbian poetry and the experience of a unique spiritual continuity. Pavlović’s Essays on Folk and Old Serbian Poetry (orig. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji) represent an example of how broadness of interests, an impressive intelect, erudite competency, an open and explorative spirit, but also inevitable artistic sensibility and frequent poetic expression become a trigger for new readings and interpretations surely valuable for new generations of readers and researchers.